…………………..

Dan posle.
Kiša nemilice kvasi beogradski asfalt, krovovi kuća cakle se okupani uličnom rasvetom. Ceo dan sam pod utiskom jučerašnje vožnje, nikako da izađem iz guste bukove šume. Razmišljam kakav bi nam štit bile krošnje njenog stasitog drveća da je kojim slučajem kiša juče padala. Sada, u smiraj dana, mogu da se prepustim ovakvim razmišljanjima i ponovo krenem gučevskim prostranstvom.
Pripremajući se za ovu MTB akciju u organizaciji PBD „BicikLO“, a posvećenu obeležavanju 102 godine od velike bitke na Gučevu iznad Loznice, pročitala sam neke istorijske podatke o događajima iz Prvog svetskog rata i jeseni 1914, kada je u okviru Drinske operacije vođena jedna od najkrvavijih borbi na ovim prostorima, nazvana Bitkom iznad oblaka. Srpska je vojska na Gučevo sa Drine stigla 26. septembra i tokom 55 dana sukobila se sa moćnom austrougarskom vojskom. Bila je to jedna od prvih rovovskih bitki na svetu. U borbama su guslari pesmom bodrili srpske vojnike i tako im davali duhovnu snagu da istraju. Najveće borbe vodile su se na Eminovim vodama i Koti 708, čijim padom je, šestog novembra, palo i Gučevo. Planina je bila prekrivena leševima izginulih vojnika, a tačan broj se ne zna, jer mnoga su tela ostala nesahranjena. Zato se i kaže da je „Gučevo pakleno stratište po kome i sada marširaju duše što smiraj traže“.
Na Koti smrti postavljena je spomen-kosturnica u kojoj počivaju posmrtni ostaci pripadnika obe vojske.

Krenula sam u ovu MTB akciju neopterećena svim ovim istorijskim podacima, ili sam barem u nekom trenutku tako mislila. Vrlo brzo je usledio niz događaja koji me je u tome demantovao. Dan je bio hladan, tmuran, a tlo kojim smo se kretali blatnjavo, klizavo. Usponi kratki, nezgrapni, spust za spustom tehnički sve zahtevniji zbog mnogo vode, vlažnog lišća, oštrog kamenja koje je virilo iz raskvašene zemlje. Na nekim od staza bujno raslinje koje se obavijalo oko točkova i iz kojeg smo se vešti izvlačili. S obe strane staze u jednom delu šume bili su rovovi, na odstojanju ne većem od 6 do 7 metara. Na tom mestu prvi put su se javili fleševi. Videla sam srpske vojnike kako kopaju rovove i sve se više približavaju neprijatelju kako ne bi mogao da koristi moćnu artiljeriju. Odmahnem glavom, slika se raspline. Idemo dalje. Po izlasku sa suvlje tlo vožnja je brža, prijatnija, ali onda dolazimo do većih površina ispunjenih vodom, reklo bi se dublje rupe, poput kratera. I opet fleševi. Istorija kaže da su u jednom delu šume nađena tri velika kratera; to su srpski vojnici iskopali tunele od srpskih do austrougarskih rovova da miniraju mitraljeska gnezda, a kopali su ih rudari iz Velesa. Prelazimo i preko ovih prepreka, svako na svoj način, kako je znao i umeo, proklizavao, padao, junačio se ili odustajao. Na ovom mestu je nekolicina shvatila da nije vreme ni mesto za junačenje, te su odustali od ove vrste MTB borbe iliti MTBitke. Verovali ili ne, postepeno se navikavamo na ovakve uslove vožnje, a u ušima mi odzvanja Zoranovo: kad su borci mogli po ovoj kaljuži i hladnoći da vuku topove i ostalo oružje, oruđe, artiljeriju, gladni, umorni, promrzli, šta je to što nas može da omete u ovom našem biciklističkom pohodu, dok stazama srpskih junaka i u njihov pomen idemo odlično opremljeni po svakom pitanju. Ili smo možda malo ili malo više razmaženi.
Stigli smo do spomen-kosturnice. Kratko zadržavanje, čas istorije taman toliko da me još više uvede u te ratne dane. Sad se više i ne opirem, uživljavam se u ulogu ratnog posmatrača, verujem da ih je bilo i tada, tih ranih godina dvadesetog veka. Gusto raslinje je sigurno bilo odličan štit vojnicima, bujno granje im je služilo kao postelja, a suvo lišće prirodan prekrivač. Šta su jeli, kako su se grejali, da li su se u časovima iščekivanja znaka za akciju možda nekad, na neki način, i družili sa neprijateljskom vojskom.. Kao da iz dubine šume čujem gusle i guslara kako pesmom bodri i budi ukočene udove i napaćene duše.

Povremeno izlazimo iz šume, taman toliko da sa točkova pootpada nakupljeno blato. Kraća pauza, okrepa najavljena od strane organizatora, pa idemo dalje. I opet blato, kolotrazi, dodatan oprez. Izlazimo na širok makadamski put, konačno lep spust. Dolazimo do manastira Tronoša, tu sam bila više puta, i svaki put sa posebnim ushićenjem stojim ispred česme Jug Bogdana i devet Jugovića. Česmu su, prema legendi, izgradili Jug Bogdan i njegovih devet sinova pre odlaska u Kosovski boj, 1388. godine. Idemo dalje, sad malo i asfaltom, ali ubrzo skretanje u levo, opet u šumu, ali kakvu šumu, predivnu, divlju, bajkovitu. Spustili se, pa se popeli, pa malo padinom iskosa, još jedan spust, pogled na dole, i… Tršić! Vukova kuća, a ubrzo i završetak današnje akcije. Sada smo opet svi na okupu, srećni, zadovoljni, nasmejani, ubrzo i nahranjeni 🙂. Fotkanje za uspomenu na današnji predivan dan, još nekoliko kilometara asfaltne vožnje u pratnji policije do ulaska u Loznicu, a zatim rastanak.
Do sledećeg susreta, pozdrav!!!